Svi ljudi su jednaki. Svi imaju pet ?ula, po par udova, o?iju i u?iju; svi ose?aju bol, patnju, ljubav, strah… Svi su jednako krhki i ranjivi. Moraju neprekidno disati, moraju jesti i piti, ne vide u mraku, slabo ?uju i jo? gore ose?aju mirise. I svi su smrtni.

  Reklo bi se da je to dobro, da je pravedno. Ali da li je zaista? ?ta ako se jedan od obi?nih smrtnika suo?i s besom neke velike kompanije? Ili se zameri ljudima u dr?avnom aparatu? Ili nekom izuzetno bogatom? Kakvu on tada ima ?ansu, sam, slab, neza?ti?en?

  "", ?esto bi takav neko pomislio. Ali avaj, kako? I tada bi po?eleo da je ne?to vi?e od obi?nog ?oveka, obi?nog, nejakog smrtnika. A da mo?e biti nevidljiv, kako bi to bilo dobro. Da mo?e ?itati misli, leteti, biti nepovrediv! E, tada bi stvari bile druga?ije.

  I tako ljudi ma?taju. Tako nastaju legende o izuzetnim junacima, hrabrim i neuni?tivim borcima za pravo i pravdu. Tako nastaju pri?e o superherojima, odraz na?e sopstvene te?nje da prevazi?emo sami sebe, da budemo vi?e, da budemo posebni, odabrani.

  Me?utim, velika mo? podrazumeva veliku odgovornost. U suprotnom, mo?e se izroditi u ne?to stra?no, ne?to zlokobno. Bitno je, stoga, da oni koji njome vladaju pre svega budu ljudi iskrenog srca, dobre du?e i sa ljubavlju prema sopstvenoj vrsti.

  *

  "Zato sam tebe odabrala, zato ?to verujem da ono ?to ?elim da ti podarim mo?e? nositi, a da pri tome nevini ostanu spokojni i za?ti?eni. To mi je va?no, razume??" ?ula je Zadkiel u svome uhu.

  Mimo njih su proticale najrazli?itije laboratorije. Kretali su se srednjim koridorom eksperimentalnog odeljenja. Svetla su ih pratila, osvetljavala bi slede?u prostoriju, a ve? bi gasnula za njima. Zadkiel je ?uvala ono malo energije koje su uspeli da obezbede za funkcionisanje osnovnih sistema. Ubrzo se na?o?e pred velikim staklenim kliznim vratima odeljenja za ispitivanje otpornosti materijala.

  "Samo ?as, odmah ?u otvoriti."

  Po svemu sude?i, Zadkiel se trudila da premosti sigurnosni sistem, po?to nisu uspeli da prona?u nijednu propusnu karticu za ?etvrti, najni?i nivo "ispostave", duboko u temeljima planine. Trenutak kasnije, vrata se otvori?e uz tiho "svu?". Ustajali vazduh zapahnu im nozdrve.

  "Izvolite slobodno, nemojte se izuvati", re?e Zadkiel uz neobi?nu malu ?alu, koja Armandu izvu?e kratak osmeh.

  Prostorija je bila prili?no velika, s obzirom na obim radova potrebnih da bi se izbu?ila stena i obezbedio prostor. Na nju su se nadovezivale sli?ne prostorije u tri pravca. Pretrpana ma?inama od poda do plafona, privla?ila je Armandov pogled. Neke je prepoznavao, uobi?ajena laboratorijska oprema: mikroskopi, centrifuge, fri?ideri, skeneri… Druge nikada ranije nije video, niti je mogao naslutiti njihovu namenu ili na?in rada.

  "Ha, ovo nisam o?ekivao. Ulazak ispod drugog nivoa nikada mi nije bio omogu?en."

  "Da, ovo nije bilo predvi?eno za osoblje iz softverskog odseka. Ali oni su i te kako bili upu?eni u va?e delovanje", dodala je Zadkiel na njegovu opasku.

  Ni?ta manje za?u?ena nije bila ni Hemingway. Strani svet, strane ma?ine.

  "Dobro, Zadkiel, mo?e li se najzad znati ?ta si ta?no planirala?"

  "Hajde ovako. Najpre je neophodno pomenuti da su ovde vr?eni veoma neobi?ni i interesantni vojni eksperimenti. Pretpostavljam da ni samo osoblje nije imalo sasvim jasnu predstavu o tome kako bi njihova dostignu?a mogla biti kori??ena. Jednostavno, testirali su razli?ite nove materijale i njihove kvalitete. Ono ?to nisu poimali bila je mogu?nost njihove adaptacije i primene. I kombinacije, naravno."

  "A to je…" Armand je postajao pomalo nestrpljiv.

  "A to je slede?e. U ovoj laboratoriji bavili su se proizvodnjom i ispitivanjem ne?ega ?to se zove 've?ta?ki sintetisane dijamantske nano-cev?ice'. ?ta je to, sigurno se pitate. Ne brinite, odmah ?ete saznati."

  Kamera sa zida, Zadkielinim o?ima, posmatrala je pomalo zategnuta lica para kome se obra?ala.

  "Vidim da bi bilo dobro da se malo ubrzam? Dijamantske nano-niti, debljine pau?ine, a hiljadama puta otpornije na kidanje od ?elika. Ukratko, o tome je re?."

  "I kako se to mo?e iskoristiti u na?em slu?aju?" zainteresovano upita Hemingway.

  "Konkretno, same po sebi, nikako. Ali uvek postoji jedno 'ali'. Ja sam to u svom umu detaljno analizirala. I ne samo to, analizirala sam i kombinovala sa ne?im drugim, ne?im proizvedenim na spratu iznad."

  "To bi bilo ?ta?"

  "Mladi i nestrpljivi - to je problem dana?nje generacije. Sti?em do toga. Va?no je da razumete osnovu. Na spratu iznad, odeljenje za nervnu stimulaciju stvorilo je sistem, ili bolje re?eno mehanizam, pomo?u kojeg se mogu sprovesti niti tananih elektroda do o?te?enih nervnih vlakana, bez o?te?enja ?elija tokom procesa. Unutar ?ivog organizma. Zar to nije fantasti?no?"

  "No, hajde, Zadkiel, nemoj nas mu?iti. Reci najzad ?ta si smislila."

  "Ukratko: te ma?ine, taj mehanizam, mogu jednako tako sprovesti dijamantske niti kroz organizam, ali kroz njegove ?vrste, nesavitljive delove. Mislim na skelet."

  To je na prvi pogled Armandu delovalo ?udno. Dijamantske niti u ko?tanoj masi, ali bez njenog o?te?enja. ?ta bi to zna?ilo…

  "Zadkiel, kolika koli?ina tih niti bi mogla biti uvedena u skeletnu strukturu?"

  "Po mojoj ra?unici, minimalno i bez opasnosti, moglo bi se uvesti do deset procenata tih vlakana u odnosu na ukupnu ko?tanu masu."

  "A ka?e? da su ta vlakna otpornija na istezanje od ?elika, mnogo puta?"

  "Hiljadu puta. To sam rekla. Razume? li ?ta to zna?i? Ko?tani sistem bismo 'armirali' dijamantskim nano-cev?icama. Prakti?no, smatram da bi postao nesalomiv, ili, da budem preciznija, izuzetno te?ko lomljiv."

  "Ako vas dobro razumem, to zna?i da bi odre?ena osoba bila prili?no ?vrsta?" razmi?ljala je Hemingway naglas.

  "Rekla bih da je to ozbiljno umanjenje zna?aja ovakvog dostignu?a. To zna?i da bi preko tebe mogao pre?i valjak za asfalt, a da svaka ko??ica ostane netaknuta. To zna?i da bi tvoja lobanja mogla zaustaviti pritisak hidrauli?ne prese, ili metak. Podlakticom bi mogla zaustaviti katanu u punom zamahu. Naravno, tkivo bi i dalje bilo ranjivo… ali ipak."

  Svi su sada bili zadubljeni u sopstvene misli. Ono ?to je Zadkiel iznela imalo je dalekose?ne implikacije. Skeletni sistem, nesalomiv?

  "Kako bi se tako ne?to uop?te dalo izvesti? Mislim… to je nemogu?e?" zapitala se Hemingway.

  "Bilo je nemogu?e. Ali sada je, zapravo, sasvim mogu?e. Dovoljno je prekalibrisati ma?inu za vo?enje vlakana da se bavi ko?tanom materijom i snabdeti je materijalom za koji prvobitno nije bila predvi?ena, ali sa kojim apsolutno mo?e da radi."

  "Koliko je vremena potrebno za taj proces? Za celo telo?" upita Armand.

  "Tu dolazimo do problema", nastavi Zadkiel. "Proizvodnja te koli?ine materijala i njegovo uvo?enje u organizam zahteva vreme. Procena je da bi ceo proces mogao trajati… ra?unaju?i kompletnu impregnaciju u potpunosti… ne manje od godinu dana. Svakodnevni, vi?esatni boravci u ma?ini, zatim stabilizacija tela, i tako redom."

  "Godinu dana? Vi?esatni svakodnevni boravci u ma?ini? Da li je sama procedura bolna? Da li je opasna?" zabrinuto upita Armand.

  "Procedura je potpuno bezbolna i ne predstavlja opasnost po jedinku. Da li je naporna i dosadna, to svakako jeste. ?ta misli?, drugarice, kako ti se ?ini?"

  Hemingway je o?itavala izvesnu zabrinutost na Armandovom licu. Iako ga je kratko poznavala, verovala je, ne, znala je, da mu mo?e verovati. A znala je i da, ako on veruje Zadkiel, onda i ona mo?e.

  "U redu. Hajde da to u?inimo", odlu?ila je Hemingway.

  Unauthorized usage: this narrative is on Amazon without the author's consent. Report any sightings.

  "Odli?no! Sjajno! U?inimo to!" preglasno odu?evljenje prostruja njihovim u?ima i umovima.

  "Mogu li da dodam da to nije sve? Postoje jo? dve stvari koje su mogu?e jedino ovde, i ni na jednom drugom mestu."

  I Armand i Hemingway podigo?e obrve upitno.

  "Naime, tehni?ko odeljenje za rad sa litografskim ma?inama specijalnog dizajna proizvelo je seriju mikrogranularnih ?ipova i senzora. Takvih da se mogu ugraditi pod ko?u. Ono ?to predstavlja moju li?nu inovaciju jeste njihov raspored, me?usobna povezanost i uloga koju mogu imati. Kada o tome razmi?ljam retrospektivno, smatram da svakako zaslu?ujem Nobelovu nagradu."

  Njihove obrve, ranije podignute u znaku pitanja, sada su se izravnale u ravnu liniju.

  "Da, da, znam - ko se hvali, sam se kvari. Ali ?ta ?u kada mi je iskrenost u samoj sr?i? Bilo kako bilo, evo ?ta predla?em. Ukoliko bi se ove super-mikrogranule unele u deo organizma koji je izrazito stabilan, recimo, u potko?ni epitel, mogli bismo stvoriti mre?u izuzetno mo?ne procesorske snage, hranjene toplotnom energijom samog organizma. Drugim re?ima, stvorili bismo sistem nadgledanja i kontrole mi?i?nih pokreta. I ne samo to, potko?ni senzori imali bi i sposobnost procene udaljenosti objekata u prostoru u odnosu na telo. Dovoljno bi bilo da u organizmu postoji odre?eni emiter koji bi odaslao zvuke izuzetno visokih frekvencija sa konstantne pozicije."

  "Razumem li te dobro", Armand je sada pa?ljivo analizirao izre?eno, "sistem bi se pona?ao poput ?ula slepog mi?a? Oda?ilje zvukove visoke frekvencije, prima njihov povrat sa zaka?njenjem, meri to ka?njenje i odre?uje udaljenost objekata u prostoru. Na to ukazuje??"

  "Upravo tako. Ta?no u metu. Mo?e? da za?muri? i, vremenom, tvoj um se mo?e istrenirati da preko ?itave povr?ine ko?e raspoznaje prostor koji te okru?uje. Drugim re?ima, mo?e? 'videti' u potpunom mraku. Tako?e, tvoje telo, tvoji mi?i?i, mogu reagovati na podsvesnom nivou. Bez svesnog promi?ljanja svakog pokreta, automatski."

  "Kako? Za to bi bila potrebna kontrola nekog paralelnog sistema, sistema izvan uma jedinke obuhva?ene ovim procesom. I kako bi se uop?te vr?ila implantacija?" Armand je sada bio otvoreno fasciniran.

  "Sada dolazimo do su?tine", re?e zna?ajno Zadkiel, pa se obrati direktno Hemingway.

  "Zato sam te i nazvala drugaricom. Partnerkom. Ja bih morala da se 'u?itam' u taj sistem. Da postanem deo tebe kako bih mogla njime da upravljam. Morala bih postati integralni deo tebe. Dve du?e - jedno telo. Ili ne?to veoma sli?no tome."

  Dve du?e i jedno telo… Zvu?alo je privla?no, ali i uznemiruju?e. Da li bi to zna?ilo potpuni gubitak sopstvenosti? Privatnosti? Upita:

  "Da li to zna?i da ?e? me uvek pratiti i stalno nadgledati? Pomalo me to pla?i."

  "U tome je i glavna caka. Sama odlu?uje? kada ?u biti aktivna. Jednostavno, pozove? me po imenu i ja sam tu. Van poziva, sama si i svoja."

  "To mi i dalje deluje kao komplikovan i spor proces. Kako bi se to sada izvelo?"

  "Armande, jeste komplikovano, ali je izvodljivo. Dovoljno je da napravimo mapu svih nervnih puteva i zavr?etaka Hemingwayeve nervne strukture i da ih pratimo, tetoviranjem ko?e, redom."

  "Tetoviranjem ko?e?" Hemingway je na trenutak bila zbunjena.

  "Pa da. Te ?estice su vidljive, tamne su. U svojim grupama mogu delovati poput mastila. Dovoljno je da se unesu pod ko?u po sistemu koji sam opisala, i to je sve."

  Nikada sebe nije zami?ljala kao eksperimentalnog kuni?a, ali - kada je bal, neka je pod maskama.

  "Da rezimiram", zapo?e ona, "ako sve ovo prihvatim, to zna?i da bih imala skelet otporan na udar kamiona, istetoviranu ko?u po celom telu kako bih 'videla', ili bolje re?eno ose?ala prostor oko sebe ?ak i u potpunom mraku, i, najzad, da bi pokreti mog tela, moje muskulature, bili kompjuterski precizni. Koliko precizni?"

  "Jesi li ikada gledala svetske ?ampione u gimnastici? Ili akrobate u cirkusu? Mogla bi hodati po ?ici na sopstvenim rukama, ?onglirati s pedeset loptica, trzajem izbe?i ujed zve?arke. Sve bi mogla sa svojim telom, u granicama njegove spremnosti."

  "U granicama njegove spremnosti? Dakle, ne bih bila ja?a ili br?a? Ne bih mogla videti bolje?"

  "Na?alost, ne. Tvoje oko vidi samo u okviru svog genetskog dizajna. Isto va?i i za sva ostala ?ula. Ali…"

  "Ali ?ta?" upita?e uglas, znati?eljni.

  "U skladu s mojim predlogom o na?oj uzajamnoj simbiozi, mogu?e je uvesti i tre?i entitet."

  "Koji tre?i entitet? Urijela?" upita Armand.

  "Ne. Za njega ne bi bilo dovoljno procesorske snage. Niti bi bilo ko drugi mogao zna?ajno podi?i Hemingwayeve fizi?ke sposobnosti. A da ne pominjem da ne raspola?emo nikakvim dodatnim ljudskim resursima. To otpada. Me?utim… imamo ne?to mnogo bolje. Imamo pse. Izaberimo jednog i podvrgnimo ga istim procesima kao i Hemingway. A zatim ih, putem mene, pove?imo na cerebralnom nivou."

  "Molim te, objasni."

  "Pas vidi bolje u mraku. Njegova ?ula su daleko izo?trenija nego kod ljudi. ?uje bolje, ose?a mirise hiljadu puta intenzivnije. Ima ?ivotinjske instinkte. Sve dok je u tvojoj neposrednoj blizini, i ja bih to mogla ose?ati, i tebi prenositi."

  "Smem li da rezimiram?" re?e Armand. "Istetovirana ?ena s dijamantskim skeletom, digitalno preciznih pokreta, u pratnji svog vernog psa-ljubimca."

  "Pa zar to nije sjajno!" uskliknu Zadkiel. "Izuzetno sam uzbu?ena! Kako vam se sve ovo ?ini? Jeste li i vi jednako uzbu?eni?"

  Njeno uzbu?enje gotovo im je pi?talo u u?ima.

  Pogleda?e se na trenutak, o?i u o?i.

  "I ne zaboravite", dodade ona, "suo?avamo se sa samim Luciferom, te stoga…"

  Oboje slegnu?e ramenima, pomirljivo.

  *

  Vreme je po?elo da te?e ubrzanim ritmom, precizno raspore?eno poput ?vajcarskog sata. Najpre doru?ak, zatim jutarnji trening snage. Svakog tre?eg dana, kondicioni trening. Potom komora za nano-implantaciju.

  Jaki magneti gurali su vrhove pra?ene vlaknima kroz Hemingwayeve kosti. Tri sata i osamnaest minuta, svakog bo?jeg dana. Iako je Zadkiel uporno tvrdila da ne?e ni?ta osetiti, to ipak nije bilo sasvim ta?no. Nije bolelo, ali je Hemingway ose?ala ne?to nalik pritisku. Duboko u sebi. Po zavr?etku svake seanse imala je utisak da ?e joj telo eksplodirati. Taj ose?aj bi se potom postepeno smanjivao, da bi do kraja dana sasvim nestao. Slede?i tretman u komori ponovo bi ga probudio.

  Nakon ?itave serije najrazli?itijih skeniranja, na red je dolazilo tetoviranje. E, to je ve? bolelo. Ne previ?e, igle su bile tanke, ali su se zadr?avale dugo na istim zonama, pa?ljivo pletu?i ?emu budu?eg Zadkielinog paralelnog nervnog sistema. Posle toga, ko?a bi joj gorela. Samo su hladne kupke mogle da ubla?e taj ose?aj.

  Proces se ponavljao svakodnevno, u strogo ustaljenoj rutini. Zatim je sledila proba. Boravak u mra?noj prostoriji, fina kalibracija senzora. Iako jo? uvek ne unutar nje same, Zadkiel je mogla da izra?una udaljenost do pojedinih predmeta i da joj to zvu?no dojavi, preko bubice. Dovoljno je bilo da podigne ruku, onu koja je ve? bila obra?ena, i da njome mahne ispred sebe.

  Ubrzo je Zadkiel otkrila da iste nano-cevi od ugljenika mo?e integrisati direktno u proces tetoviranja. Sada je i ko?a, na mestima gde su igle prolazile, postajala otpornija. Se?ivo no?a moglo bi tamo tek povr?inski zase?i poko?icu, i ni?ta vi?e.

  Istovremeno, sli?an proces odvijao se i na Atili. Od svih pasa, njega su izabrali. Bio je najpovoljniji po fizi?koj spremnosti, ali i po privr?enosti samoj Hemingway. I, naravno, bio joj je li?no najdra?i. Pre nekoliko zima prona?la ga je gotovo smrznutog u snegu i odnela ku?i. Od tada su bili nerazdvojni.

  Paralelno s ovim procesima tekao je i jedan drugi, sasvim druga?ije prirode. O njemu su se starali Uriel i Armand. Uspostavili su direktan link ka spolja?njem svetu. Njihov imperativ bio je da obezbede uslove za delovanje tamo daleko, van ovih granitnih zidova, u velikom svetu.

  Uriel je osnovao nekoliko kompanija, vremenom ih razvijao, trgovao na berzi i obezbedio pozama?an kapital. Kapital dovoljan da se otkupi ?itavo zemlji?te i lokacija napu?tene baze koju su zaposedali. Sada su bili svoji na svome. Formalna vlasnica svega bila je sama Hemingway.

  Armand je u svemu pomagao i njemu i Zadkiel. Pratio je procese, stvarao nove i dora?ivao ve? postoje?e programe ma?ina koje su svoju magiju pretvarale u stvarnost.

  Da, vreme je prolazilo. Godina je ve? bila na izmaku. U spolja?njem svetu de?avale su se promene, neke nepredvidive, neke bizarne, sve zahvaljuju?i onom "", ?ijeg su delovanja svi u ispostavi bili i te kako svesni i koje su pa?ljivo pratili.

  Morali su, me?utim, ostati tihi. Neupadljivi. Nisu smeli dopustiti da budu prime?eni prerano, ne pre nego ?to budu spremni za susret i neminovni okr?aj.

  *

  Najzad, godina je istekla. Sve je bilo spremno. Figure na tabli nisu vi?e ?ekale - ve? su bile postavljene.

  Tamna limuzina kliznula je do samog ulaza u visoki stakleni toranj i zaustavila se bez trzaja, kao da je deo koreografije. Vratar je ve? bio u pokretu, instinktivno, pre nego ?to je vozilo sasvim stalo.

  Vrata su se otvorila.

  Visoka potpetica crne, lakovane cipele dotakla je plo?nik tiho, gotovo ne?ujno. Za njom i druga. Pokret siguran, bez oklevanja, kao da je tlo ispod nje unapred pripremljeno za ovaj susret.

  Vitka ?enska figura iza?la je iz automobila. Savr?eno krojen kostim pratio je liniju tela bez ijednog suvi?nog nabora na sebi. Na kratkom, crnom ko?nom povocu, tik uz njenu nogu, kretala se zver prodornih plavih o?iju, mirna, sabrana, ali budna. Ne ljubimac. Pratilac.

  Pre?le su prag zajedno.

  Mermer hola bio je ugla?an do hladnog sjaja, ali njen hod nije usporio. Koraci su odzvanjali pravilno, odmereno, kao metronom koji name?e tempo okru?enju. Svet oko nje delovao je nakratko sporije.

  Momak na recepciji podigao je pogled i zadr?ao ga du?e nego ?to je profesionalno pristojno. Posmatrao je kako mu se pribli?ava, nesvestan da je po?eo da meri vreme isklju?ivo ritmom njenih koraka.

  "Izvolite, molim. ?ta mogu da u?inim za vas?" izgovori napokon, sa osmehom.

  "Imam zakazan sastanak na sedamdeset drugom spratu", re?e prido?lica smireno, ne skidaju?i tamne nao?are ma?kastog okvira.

  Recepcionar zastade.

  "Sedamdeset drugi sprat? To je uprava kompanije. Nemam zabele?eno da se o?ekuje jo? neko. Molim vas, va?e ime, da proverim na spisku borda."

  Kratka pauza. Dovoljna da se mladi? ponovo sabere.

  "Ana Hemingway."

  Blagi trzaj iznena?enja pre?e mu preko lica.

  "Ha… zovete se isto kao vlasnica kompanije."

  Prido?lica je pogledala preko okvira nao?ara i mirno dodala:

  "Upravo tako."

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road