Sunce je visilo visoko nad glavama, usidreno na zenitu, kao oko koje posmatra bez treptaja, bez milosti. Nebo, ?isto kao savest deteta koje jo? nije upoznalo svet, nije imalo nijednog oblaka, nijedne mrlje koja bi mogla poslu?iti kao zaklon, ni telu, ni du?i. Bio je to jedan od onih dana kad se ?ini da ni vetar ne sme da di?e bez dopu?tenja — topao dan, sa vazduhom zasi?enim vlagom od sino?nje ki?e, koja se zadr?ala u zemlji kao potisnuta tajna. Sve je bilo obavijeno sparinom koja pritiska misao I uspavljuje volju.

  Teren — besprekorno pod?i?an, savr?eno geometrijski, kao da je svaka travka bila unapred probrana i disciplinovana — li?io je vi?e na diplomatski dokument nego na pejza?. Nigde korova, nigde haosa. Kao da su ?estice haoti?nog sveta ostale zaustavljene na ivici ovog prostora. Bunker, peskoviti deo kraj staze, bio je poput opomene — suvi trag su?tine u ure?enoj la?i vestacke prirode, ?uta rana na zelenom telu.

  Golf teren je bio deo predsedni?kog imanja, zatvorenog za javnost, ali poznat u uskim krugovima. Nije se nalazio ni u kakvom zvani?nom vodi?u, ali svi koji su trebalo da znaju — znali su.

  Niko, sem nekolicine izabranih, nije smeo da kro?i na teren tog dana. Tajna slu?ba, ?utljiva i ta?no raspore?ena kao figure na ?ahovskoj tabli, bila je utopljena u pejza? — utoliko jezivija ?to je nije bilo lako videti. Psi, obu?eni da ose?aju opasnost pre nego ?to se ona rodi, nju?ili su ivice drvoreda. Bilo je ne?eg surovog i neljudskog u tom miru. Kao ti?ina u sudnici pre presude.

  Senator Gordon Longley stajao je nekoliko koraka iza predsednika, tik uz elektri?ni golf-automobil koji je stajao na jedva primetnom nagibu, kao da ni sam ne zna da li treba da ide napred ili nazad. Vozilo je bilo belo, ?isto, sa sjajnim metalnim detaljima koji su reflektovali sun?evu svetlost poput ogledala pravo u Gordonovo lice. U njemu su se nalazile pa?ljivo pore?ane palice, rukavice, pe?kiri, rezervne rukavice i jedan mali rashladni fri?ider iz kojeg se dizala tiha magla kondenzacije svaki put kada bi ga otvarali.

  Gordon je izvukao jednu limenku soka iz fri?idera. Na etiketi je sasavim slovima pisalo “Mr’ President”. Jos jedna u nizu robnih marki predsednikovih kompanija. Sok mu je bio odvratan — sladunjav, bezalkoholni napitak koji je previ?e pretendovao da bude ne?to ?to nije. On je, zapravo, ?eleo pivo. Hladno, gorko pivo sa soli ?ipsa na jeziku i mirisom stare ko?e i duvana u nozdrvama. Ali to nije bio trenutak za razma?enost. Limenka mu je le?ala u ruci, mokra od kondenzacije, hladna kao rana jesenja ve?er u Fayettevilleu. Prst mu je ve? bio na metalnom otvara?u i cekao. Zvuk bi mogao da poremeti koncentraciju predsednika, koji je stajao nepomi?no, fokusiran na svoju lopticu kao snajperista na metu.

  Gordon je ?ekao. Prst je cekao. Loptica je cekala. Kap vode sa oznojene limenke kliznula mu je niz palac, hladna i prozirna, ostavljaju?i trag na ko?i podigavsi par dlacica svojim ledenim dodirom. Grlo mu je bilo suvo, gotovo bolno, ali ni pomisao da preduzme bilo kakav zvu?an gest nije dolazila u obzir.

  Predsednik je stajao savijen, palica spremna, pogled prikovan, ali udarac nikako da do?e.

  Bili su kod dvanaeste rupe. Na prvi pogled, ni po ?emu posebna — umerene du?ine, blago zakrivljena ulevo, s prostranim pe??anim pojasom koji je levo ?titio pristup zelenoj povr?ini. Ali ova rupa imala je istoriju. Iako nikada zvani?no potvr?ena, niti ijednom pomenuta pred kamerama, me?u onima koji su znali — a Gordon Longley je uvek bio me?u njima — dvanaesta rupa bila je memorijalno mesto jednog tihog skandala.

  Dogodilo se to pre ne?to vi?e od dve godine. Predsednik je bio na sred pripreme za udarac, gotovo identi?an trenutku kao sada, kada se iznenada za?ulo zujanje. Visoko frekventni zvuk, isprva gotovo zanemarljiv, ali koji je brzo prerastao u alarm. Dron — mali, sivi, sa kamerom— pojavio se iz pravca ?ume i krenuo pravo prema predsedniku. Reakcija je bila instinktivna, trenirana: agenti Tajne slu?be su sko?ili, pokrili telo predsednika sopstvenim telima, dok su ostali ve? imali podignute cevi, prate?i let lepr?ave igra?ke kroz vreli vazduh.

  Ali nije do?lo do pucanja. Elektronska za?tita, onaj slo?eni mehur tehnologije koji okru?uje predsednikovu prisutnost, reagovala je blagovremeno. Dron je zadrhtao, izgubio stabilnost i pao stotinak metara dalje u ?bunje pored puta. Specijalna brigada za eksplozive je u roku od nekoliko minuta okru?ila mesto pada, dok su psi traga?i u spiralnim ?arama nju?kali svaki grm. Napetost je bila maksimalna. A onda — ni?ta. Nije bilo eksploziva, ni sofisticirane tehnologije, samo ru?no upravljan de?iji dron sa zaka?enom porukom na kojoj je pisalo:

  ?Tr?i, svinjo“ — sa sitnim, ru?no nacrtanim srcem iznad slova ?i“.

  Poruka je, naravno, odmah klasifikovana i pohranjena u najdublje digitalne fioke. Nikada nije dospela u medije. Nikada nije zvani?no ni postojala. Ali Gordon je znao. On je uvek znao. Bilo da su informacije dolazile kroz neformalne kanale unutar stranke, uz viski i cigare, ili preko poluzaboravljenih ljudi u Odboru za obave?tajne poslove.

  Naravno, pred predsednikom je igrao ulogu ?oveka koji ne zna ni?ta, nije ?uo ni?ta, i — ?to je najva?nije — nikada ni?ta ne bi pitao. Diskrecija je bila valuta. A Gordon Longley je bio veoma bogat ?ovek.

  Stajao je strpljivo, dok mu se znoj slivao niz le?a, a okovratnik majice lepio za ko?u. Vrat ga je peskao. Njegove misli be?ale su ka klimatski rashla?enim odajama i ledenom pivu. Muva, uporna i ravnodu?na prema funkcijama i titulama, stalno mu je sletala na ?elo. Nije se usu?ivao da je otera ako je predsednik u njegovom vidnom polju.

  Svakim predsednikovim pogledom, na Gordonovom licu pojavljivao se osmeh — odobravanje, pa?nja, divljenje. Posle svakog udarca stizao je prigu?eni aplauz. Njegov, naravno. Poltronizam, rekao bi neko. Gordon bi rekao: iskustvo. Nije mu ovo bio prvi predsednik. Niti poslednji, ako sve bude kako treba.

  Igrao je pa?ljivo, ali ne zbog rezultata. Nije hteo da pobedi, samo da ostane tu. Da se ne zaboravi. Bio je dobar u golfu. Ne ?ampion, ali pouzdan. Igrao je decenijama. I znao je da ponekad mora? namerno da pogre?i? da bi bio prime?en. Svaki udarac je merio, ponekad i namerno proma?ivao, teatralno se ljutio, psovao sebe tiho, dovoljno da se ?uje, ali ne i razume.

  Poen bi uzeo samo kad bi predsednik bio dovoljno ispred, taman da ne pomisli da se Gordon ne upire. Taman da ga vidi kao korisnog, a ne kao pretnju. Bila je to igra na vi?e nivoa. Kao i sve ?to se ti?e mo?i.

  Predsednik je kona?no zamahnuo. Loptica je preletela niz padinu, odsko?ila jednom na ivici green-a i otkotrljala se u polukrugu kao da se premi?lja da li da se zaustavi. Zadovoljno je slegnuo ramenima, otresao nevidljivu pra?inu s nogavice i okrenuo se.

  ?Dragi moj senatore,“ rekao je, glasom u kojem se istovremeno ?ulo i poverenje i hladno merenje, ?kako stoje stvari kod vas ku?i? Nadam se da ni?ta nije trulo u dr?avi Severnoj Karolini?“

  Osmeh koji mu je poslao bio je tanak, ali nao?tren. O?i su mu bile skrivene pod senkom ?ilta. Blago je povukao ka?ket unazad jednom rukom, dok je drugom malo pomerio napred, kao da time preciznije cilja — ne vi?e lopticu, ve? lice preko puta.

  Gordon je odgovorio odmah, ni prebrzo ni previ?e samouvereno — upravo onako kako treba.

  ?Sve u savr?enom redu, gospodine predsedni?e,“ rekao je sa neupitnom toplinom. ?Sve u najboljem redu. Ljudi su spokojni, mirno se di?e... A ?to je najva?nije, konvencija ide po planu. Va? dolazak ?e biti ?lag na torti. Ve? uveliko razmi?ljaju o transparentima

  Predsednik se protegao, pa?ljivo otresao pesak s dlanova, i krenuo laganim korakom ka kolima. Dok je hodao, osvrnuo se preko ramena.

  ?Ah, transparenti... obo?avam transparente,“ rekao je kao neko ko je ve? godinama navikao na svoje obo?avanje. ?Fantasti?ni su. A ?ta ?e pisati na njima? Pretpostavljam — na?a imena?“

  ?Samo va?e ime, naravno,“ odgovori Gordon, glasom koji je ?eleo da deluje nehajno, iako je svaka re? bila pa?ljivo odmerena.

  Did you know this text is from a different site? Read the official version to support the creator.

  Predsednik je klimnuo, zakora?io do automobila i uhvatio se za volan. Nije odmah seo.

  ?Suvi?e si skroman, Gordone,“ rekao je, spu?taju?i se u voza?ko sedi?te s uzdahom samozadovoljstva. ?Ne valja ti to. Pa ti si najzaslu?niji za na? dobar rezultat u Land of the Sky.“

  Zastao je, pogled mu je bio izravan, bez treptaja.

  ?Trebalo bi da je tvoje ime jedino na transparentima.“

  Gordon je odmah razumeo poruku — nijanse u toj re?enici bile su suvi?e jasne da bi se mogle tuma?iti nevino. Nije se dvoumio u odgovoru.

  ?Molim vas, predsedni?e,“ re?e sa blagim naklonom glave, ?nije u pitanju skromnost. Samo sam realan. Niko od nas vam nije ni do kolena kada je re? o rezultatu. Moje se ime nigde ne?e pojaviti kada ste vi prisutni.“

  Na to predsednik tupnu otvorenom ?akom po suvoza?kom sedi?tu. Kratak, prigu?en zvuk, kao znak — ili poziv.

  ?Hajde, Gordone,“ rekao je, uz sme?ak koji se tek nagove?tavao u uglovima usana.

  Gordon je pri?ao, uhvatio se rukom za metalni okvir krova, pa se uve?banim pokretom oslonio i skliznuo na sedi?te pored predsednika. Pokret je bio brz, gotovo vojni?ki — bas onakav kako su ga naucili na akademiji.

  Predsednik se okrenuo ka Gordonu, telo mu je ostalo opu?teno, ali pogled o?tar ispod oboda ?ilt kape. Prijateljski je prebacio ruku preko naslona sedi?ta — gest koji je vi?e li?io na prisnost nego na komandu, ali iz kog se ipak ?itala navika da dominira prostorom.

  ??ta misli?, Gordone,“ rekao je, s osmehom koji se nazirao u uglovima usana, ?mo?da je dosta za danas. Mislim da sam te dovoljno oznojio.“

  Zastao je, podesio ka?ket neznatnim pokretom palca i ka?iprsta, pa dodao, ovoga puta vedrije:

  ?Mada, treba ti kondicija. ?ta ?e? kad bude? u mojim godinama, ako ve? sad ne mo?e? da me prati??“

  Gordon je nagnuo glavu blago unapred, kao da se pokorava ?ali, i uz osmeh slegnuo ramenima.

  ?Kako vi ka?ete, gospodine predsedni?e,“ odgovorio je sa uve?banim umorom u glasu. ??to se mene ti?e — ja sam vi?e nego iscrpljen.“

  Spustio je pogled, dlan mu se jo? uvek oslanjao na hladan metal naslona, dok je drugom obrisao ?elo kao neko ko zna da nije stvar u umoru, ve? u uverenju koje ostavlja?.

  Elektromotor je tiho zazujao, gotovo ne?ujno, i vozilo je lagano skliznulo preko pa?ljivo odr?avane trave, ostavljaju?i za sobom dva uska traga tockova i potom samo tisinu. Cutali su dok su prelazili preko blagog nagiba, a senke kro?nji drve?a igrale su se po beloj povr?ini karoserije kao po listu papira.

  Elektromotor je tiho zazujao, gotovo ne?ujno, i vozilo je lagano skliznulo preko pa?ljivo odr?avane trave, ostavljaju?i za sobom dva uska traga to?kova — i potom samo ti?inu. ?utali su dok su prelazili preko blagog nagiba, a senke kro?nji drve?a igrale su se po beloj povr?ini karoserije kao po listu papira.

  U daljini se pojavila glavna zgrada predsedni?kog imanja — dvospratna gra?evina s dva simetri?na krila, ?vrsta ali nenametljiva, kao neko ko zna svoju vrednost i nema potrebu da vi?e. Zidovi su bili od tamno crvene opeke, koja je upijala svetlost i delovala staro, ali ne i oronulo. Svaki red cigli bio je pa?ljivo postavljen, kao note u simfoniji. Izme?u opeke, u sna?nim vertikalnim, horizontalnim i kosim linijama, isticale su se debele grede od tamnog drveta — masivne, grube, nena?minkane. Drvo nije bilo ukras, ve? konstrukcija — i to se videlo.

  Krov, znatno nako?en, bio je prekriven tamnom ?indrom, a sa bo?nih strana uzdizali su se veliki kameni dimnjaci. Terase s ogradama od crnog kovanog gvo??a ?irile su se du? prednje strane zgrade, kao otvorene ruke. Ispred, niz lo?nih stepenika vodio je do masivnih vrata sa bronzanim kvakama u obliku orlova.

  Iako skromno gra?ena i bez pompe, zgrada je nosila u sebi ne?to ?to se nije moglo izre?i lako — ose?aj autoriteta koji ne mora da se dokazuje. Bila je to ku?a sagra?ena za tihe odluke, za razgovore koji nikad ne?e dospeti u stenograme, za ljude kojima je mo? bila svakodnevica, a ne metafora.

  Gledaju?i ispred sebe, kao da zaista prati put, predsednik progovori:

  ?Ti, pretpostavljam, zna? za?to si pozvan?“

  Gordon je ?utao nekoliko sekundi. U njemu se pokrenuo stari mehanizam opreza.

  Koji odgovor da dam? Pretpostavljam o ?emu se radi. Mada... ko zna ?ta mu je sad na pameti.

  ?Ne bih da naga?am, gospodine predsedni?e,“ re?e naposletku, mirno.

  Predsednik odmahnu glavom i ispusti tiho ?ha“ kroz nos.

  ?Hajde, ne pravi se naivan. Bud?et, naravno. Nismo na istoj talasnoj du?ini, Gordon. Ti zna? ?ta sam obe?ao u kampanji. Ta sredstva koja ti gura? — ne postoje.“

  Naravno da je znao. Znao je svaki broj, svaku ra?unicu, svaku liniju izve?taja. Ali znao je i ne?to drugo — uvek se mo?e pozajmiti. Svet je plivao u lakom novcu.

  ?ta sad poku?ava? Da bude jedini predsednik koji vodi ra?una o potro?nji? Sme?no. I besmisleno.

  ?Vi, naravno,“ rekao je Gordon, smirenim tonom, ?razumete da ja vas na ovaj na?in ?titim.“

  Predsednik ga pogleda nakratko, bez izraza.

  ?Sila boga ne moli,“ nastavi Gordon. ?Ne vidim ni?ta lo?e u bombama i raketama. ?to ve?e, to bolje. Uostalom, kakvu sliku mi ?aljemo? Da ho?emo mir?“

  Zastao je na trenutak, a zatim zaklju?io:

  ??avola ho?emo. Mi ho?emo da nas se pla?e. A strah — strah ra?a po?tovanje.“

  Gordon se blago nagnuo napred.

  ?Mo?da sada ne vidite, ali shvati?ete — ovo je za va?e dobro. I, naravno, za dobro stranke.“

  Zastao je, a onda, s nepretencioznim osmehom, dodao:

  ?A da ja vas ne?to pitam? Ko, mislite, pla?a na?u prelepu konvenciju, sa sve transparentima sa va?im imenom? Bombe.“

  U tom trenutku vozilo je stiglo pred zgradu. Elektromotor se ugasio u ti?ini.

  ?Zna?i, ne?emo na?i zajedni?ki jezik,“ re?e predsednik, gledaju?i i dalje pravo. ?To mi ka?e??“

  Gordon je odmah odgovorio, tonom u kojem nije bilo pokajanja, ali ni drskosti.

  ?Vi znate da vas po?tujem beskrajno, gospodine predsedni?e. Ali ovde je u pitanju moja baza. Ne tra?im to ja li?no. Iskreno — meni je svejedno. Ali verujte mi, to je za na?e dobro.“

  Zastao je i nasmejao se vedro, kao da je upravo zavr?io lagani razgovor o vremenskoj prognozi.

  Predsednik ga pogleda iskosa. Nije rekao ni?ta. Samo je posmatrao nekoliko trenutaka. Gordonov osmeh polako je uvenuo, ali se potom vratio — bleda, uve?bana verzija prethodnog.

  Bez re?i, predsednik iskora?i napolje bez ikakvog pozdrava — i krenu prema ulazu.

  Gordon je ustao i krenuo za njim, tiho, kao senka koja zna gde joj je mesto.

  Pribli?avaju?i se zgradi, Gordon je odmah primetio da se ne?to doga?a. Atmosfera je bila uzavrela, ali ne od sunca — ve? od priprema. Tehni?ari i posluga kretali su se na sve strane, kao mravi kada im se razrusi staniste. Neko je vi?u?i komandovao sa razglasa, drugi su raznosili stolice, kablove, stolove sa pokriva?ima u bojama zastave.

  Prednja vrata zgrade bila su ukra?ena velikim lukom od balona. Stotine balona — svi crveni. Dva mladi?a na visokim merdevinama stajala su sa obe strane luka, poku?avaju?i da u?vrste plasti?ne ?ine kojima su baloni bili povezani.

  Gordon se zagledao u jednog od njih. Merdevine su bile veoma visoke. Momak se previ?e nagnuo, poku?avaju?i da dohvati kraj tanke najlonske uzice koja je visila sa vrha. Gordon oseti kako mu u stomaku ne?to zatreperi.

  Ovaj ?e na kraju pasti, pomisli.

  U tom trenutku, predsednikov glas prese?e vazduh.

  ??ta je sad pa ovo?“

  Gordon okrenu glavu. Predsednik je stajao pored balonskog luka, dr?e?i u rukama jedan balon koji se o?igledno nije uklapao u sliku. Bio je plav. Jedini plavi balon me?u stotinama crvenih.

  Prstom je pokazivao na njega, ?elo mu je bilo naborano, a pogled stisnut ispod oboda ka?keta. Dvojica radnika sa merdevina spustila su pogled ka njemu, ali su delovali zbunjeno. Kao da nisu razumeli ni pitanje, ni razlog nezadovoljstva.

  ??ta zna?i ovo?“ — ponovio je predsednik, sad ve? sa primesom iritacije, okre?u?i balon u rukama.

  Gordon mu pri?e, gotovo znati?eljno. Predsednik mu je okrenuo balon tako da natpis bude vidljiv, s upitnim izrazom na licu. Kao da je pitao bez re?i:

  Zna? li ti ?ta ovo zna?i?

  Gordon pogleda.

  Na balonu — uljezu, plavom i potpuno neuklopljenom — jasno je stajala od?tampana poruka:

   ?Dambo, za?to si mi to uradio?“

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road