Pre svakog sastanka, Gordon je bio detaljno brifovan od strane svog tima o li?nostima s kojima ?e se susresti. Njihova istorija, stavovi, porodi?na situacija, polo?aj u dru?tvu, veze, starost… Svaki njegov govor bio je napisan u nekoliko varijanti; analizirali bi ih, pa birali onu najprikladniju za konkretnu priliku. Potom bi govor bio uve?ban, odglumljen pred ogledalom, mnogo puta.

  Mediji su bili podmazani — pohvalni tekstovi naru?eni, novinari ve?erali na ra?un kampanje. Vodilo se ra?una o odelu koje ?e nositi, o izboru kravate za odre?enu priliku. Mala zna?kica na reveru morala je poslati poruku. Gde ?e gostovati, a gde ne. S kim je po?eljno da bude vi?en, a s kim ga kamere nikada ne smeju uhvatiti. Kada publici treba uputiti osmeh, a kada izraz duboke zabrinutosti.

  Nikada, ama ba? nikada, ni?ta nije bilo prepu?teno slu?aju.

  A sada — ovo? Za?to je bio nepromi?ljen? Mo?da je spustio gard jer je bila mlada i lepa. Mo?da jer je to bila tajna koju niko ne mo?e otkriti. A mo?da, jer je bila niko. I na kraju krajeva — koliki je greh malo se zabaviti? Ho?e li mu se ikada vi?e pru?iti sli?na prilika?

  *

  Le?ala je u le?aljci na terasi njegove brvnare, zagledana u jezero. On ledjima preko nje, potiljkom na njenim grudima, a ona ga nogama obavila oko struka. Provla?ila mu je prste kroz kosu, nehajno. Podigla limenku piva sa stoli?ice i kucnula njegovu:

  — ?iveli.

  Primetila je ne?to iza njegovih u?iju. Tanke o?iljke, jedva potamnele ko?e.

  — Zna? li da je neko poku?ao da ti odse?e u?i?

  Prenulo ga je iz razmi?ljanja. Okrenuo je glavu prema njoj i podigao obrve.

  — Ima? tanke o?iljke iza u?iju — objasnila je, sa osmehom.

  Shvatio je ?alu. Kao mali, imao je veoma klempave u?i. Majka, ra?unaju?i da bi to moglo da izazove podsmeh prema njenom savr?enom sinu spremanom za velika dela, dala je da se to sredi.

  — Jednom prilikom, kada sam bio mali, u?ao sam u kavgu sa grupom huligana. Oborili su me na zemlju. Dvojica su me dr?ala, a tre?i je izvadio skakavac i krenuo da mi re?e u?i. Sre?om po mene, nai?ao je neki ?ovek, pa su se mangupi razbe?ali.

  Pogledao ju je uve?banim pogledom punim patnje i ste?enih trauma, ve? mnogo puta upotrebljivanim u raznim zgodnim situacijama.

  – Stvarno? Tako mi je ?ao! – malo se uspravila iza njega, obrva podignutih kao kod deteta.

  Gledao ju je nekoliko sekundi, a onda prasnuo u smeh.

  — Ne, nije stvarno. Imao sam operaciju. Kao klinac. Korektivnu.

  Uvre?ena ?to je nasela, namr?tila se i promrmljala:

  — Dakle, izmislio si huligane. Samo nisi ?eleo da te deca zovu “Dambo”.

  Osmeh mu je splasnuo. Nije podnosio da se ljudi ?ale na njegov ra?un. To je bio znak slabosti — a slabost mu nikada nije bila dopu?tena.

  Primetila je da je do?lo do promene u njegovom raspolo?enju.

  — Ne ljuti se, molim te. Salila sam se — uhvatila mu je dlanovima obraze i po?ela da ga ljubi.

  Prihvatio je poljubac. Dok ga je ljubila, ?apatom, kao da zadirkuje dete, prosaputala:

  — Dambo... Dambo...

  Nije mogao da se ne nasmeje.

  *

  Limuzina je lagano plovila ulicama grada ka svom odredi?tu. Uli?na svetla su klizila preko njene crne, ispolirane spolja?njosti, nemo?na da se na njoj zadr?e du?e od trenutka. Kao na ljigavoj crnoj jegulji.

  Unutra, na zadnjem sedi?tu, Gordon je prolazio u glavi linije govora za gala ve?eru prire?enu donatorima. Nije smelo biti gre?ke. Velika je lova u pitanju.

  Osetio je vibracije koje su dolazile iz unutra?njeg d?epa njegovog sakoa.

  Nemogu?e.

  To se ne de?ava.

  Dogovorili su se. Dao joj je burner — i uzeo sebi jedan, ali pod jedinim uslovom da ga nikada ne upotrebi. Nikada. Sem u slu?aju krajnje nu?de.

  Gledao ju je pravo u o?i.

  — Da li razume??

  — Ok — rekla je, nadutih obraza od dosade, zakolutala o?ima.

  Uhvatio ju je za ramena i lagano protresao:

  — Pogledaj me. Pogledaj me.

  Vratila je pogled.

  — Reci: nikada.

  Otpuhnula je.

  — Dobro, de… Razumem.

  This book's true home is on another platform. Check it out there for the real experience.

  Sada je gurnuo ruku u d?ep pa?ljivo, kao da ga unutra ?eka ?korpija.

  Pogledao je ekran.

  Pisalo je jednostavno:

  – Dambo, do?i hitno!

  Mrak mu je naborao ?elo. Oblak slutnje.

  Zar nije razumela?

  Gospode, kako je uop?te mogao pomisliti da ?e shvatiti neophodnost diskrecije?

  Koliko se nisu videli? Mesec? Dva?

  Razmi?ljao je ?ta sada treba da u?ini. Ignorisanje bi mo?da pogor?alo stvar.

  Na kraju krajeva — o kakvoj se situaciji zapravo radi?

  Mo?da ne?to bezazleno. Mo?da joj je samo dosadno.

  Napisao je:

  – Sutra, 10h uve?e.

  Odgovor je stigao brzo. Tu?ni smajl.

  Gospode bo?e.

  Obrisao je znoj sa ?ela.

  *

  Spremala se oluja. Vetar je podigao pra?inu s prilaznog puta brvnari i njome zasipao farove Gordonovog d?ipa. Grane su se povijale, klanjaju?i se njegovom dolasku.

  Ipak, poznavao je put jednako kao ko?u sopstvenog dlana.

  Najzad je stigao do pro?elja ku?e. Uhvatio ju je pogledom u novonastaloj svetlosti: sedela je na stepeni?tu ulaznih vrata, nogu obuhva?enih sopstvenim rukama. Kosa joj je bila vezana u rep; skrivena od vetra u dubini okvira vrata, delovala je kao neko ko bi najradije nestao.

  Gledao je taj prizor. Mu?ilo ga je.

  Voleo bi da je negde drugde.

  Okrenuo je klju? i motor je utihnuo.

  Otvorio je vrata bore?i se s vetrom koji mu se suprotstavljao. Krenuo je ka brvnari, zanose?i se pod naletima. Dr?ao je krajeve jakne obema rukama — kao da je I ona ?elela da odleti odatle.

  ?u?nuo je ispred nje i zagledao joj se u lice.

  — Hajdemo unutra.

  Zatvorio je te?ka drvena vrata za sobom i svet je utihnuo.

  Stajala je i tresla se.

  Pri?ao joj je i obuhvatio ramena.

  — Hej... Kako si? ?ta nije u redu? Jo? si u ku?i Wilkersonovih?

  Lagano se otrgla iz njegovog zagrljaja i pomerila se nekoliko koraka dalje, okrenuv?i mu le?a.

  — Jo? par dana. Dolaze za vikend.

  Gordon je stajao i gledao u njena uzdrhtala le?a.

  — Deborah... Reci mi. ?ta nije u redu?

  — Je l’ ti lepo sa mnom? — rekla je ne okre?u?i se.

  Molim? Sta? Rece:

  — Naravno. Za?to me to pita??

  Deborah je promrmljala ne?to sebi u bradu. Vrlo tiho.

  Vrlo nerazgovetno.

  — Izvini? — rekao je Gordon, nagnuv?i se, poku?avaju?i da ?uje.

  Ti?ina.

  — Reci mi, za ime Boga, devojko, ?ta se de?ava?

  Najzad je okrenula glavu. Pogledala ga je — tu?no, uplakano:

  — Kasni mi. Eto... to se de?ava.

  *

  Prva munja zaparala je nebo. Zatim je zagrmelo. Nalet ki?e obru?io se na kapke brvnare. Gordon je imao utisak da je primio onakav ?amar kakav je samo otac znao da zada. Ne ?amar — udarac pesnicom u pleksus. Ostao je bez daha. Razroga?io je o?i. Ona je to primetila, sa u?asom u pogledu. A ?ta je, zapravo, o?ekivala? Svadbu sa stotinu wa?ingtonskih zvanica? Ku?u u predgra?u sa vitkim belim stubovima? De?ije ro?endane u zadnjem dvori?tu uz klovna?

  Osetio se prevarenim. Osetio se izdanim. Jedna mala, bezazlena gre?ka — i sve je gotovo? Ne, to se ne?e dogoditi.

  – Mislio sam da… vodi? ra?una.

  – To ti je prvo sto imas da kazes? — sada ga je ve? gledala besno. Suze su se osu?ile, zamenjene histeri?nom devojkom. To je u njemu izazvalo odlu?nost. Znao je ?ta treba da se u?ini. Izvukao je telefon.

  – Nema problema. Sredi?emo to. Znam dobrog doktora. Zakaza?u pregled odmah.

  Gledala ga je u neverici, odbacuju?i njegove re?i odmahivanjem glave, kao da joj ne dopiru do svesti.

  – ?ta ?emo srediti?

  – Pa… to. — Pokazao je prstom ka njenom stomaku.

  Sve je krenulo nizbrdo. U svojoj glavi je zami?ljala ovaj susret druk?ije. Ne ovako. Nikako ovako. To?

  – To — obgrliv?i stomak rukama — je moja stvar ako ti ne ?eli? da u?estvuje?. Niko svoje dete ne bi smeo da zove — to.

  Takav strah odavno nije osetio. Mo?da jo? kao de?ak. Ali i to je bilo ispravljeno. Silom.

  – Ma daj, Deborah, ne budi sme?na...

  U trenu se ne?to u njoj slomilo. Bila je zaljubljena. Njegova pa?nja joj je imponovala. Kakav poraz! Mo?da je ipak bolje da se ovaj razgovor odlo?i. Mo?da mu treba vremena da se pribere.

  Pogledala ga je sada ravnodu?no, okrenula se na peti i krenula ka ulaznim vratima.

  – Kuda ?e??

  – Odlazim.

  Otvorila je vrata brvnare. Oluja je besnela punom snagom. Sustigao ju je na pragu i uhvatio za nadlakticu. U trenu su oboje bili mokri do gole ko?e. Otrgla se ponovo i odlu?no krenula preko terase ka donjoj platformi. Gordon je spazio ?amac kako se nji?e na uzburkanom jezeru.

  – Deborah, stani!

  Nastavila je, re?ena, ka konopcu ?amca privezanom za drveni stub.

  Instinkt i lekcije nau?ene jo? u detinjstvu preuzele su kontrolu. "Nikada ne dozvoli da te pritisnu na pod. Reaguj pre nego ?to bude kasno!" — otac mu je govorio.

  Vratio se u ku?u i pri?ao kaminu. Dohvatio je stari Mauser Gewehr 98 — pu?ku donetu iz Evrope posle velikog rata, sada trofej i porodi?nu relikviju. Oti?ao je do komode, otvorio fioku. U posebnim su se odeljcima nalazili meci raznih kalibara. Mogao je da pokaze prstom I izgovori karakteristike svakog od njih vezanih ociju. Dohvatio je Mauser 8mm sa originalnim crnim barutom. Uplaio je svetlo na terasi I izasao puneci pusku.

  Deborah je ve? odvezala ?amac i borila se sa konopcem da joj ga talasi ne odnesu.

  Spremala se da zakora?i.

  – Hej! — viknuo je.

  Okrenula je glavu i uspravila se. Svetlost terase i ki?a koje je plju?tala zaslepljivali su joj pogled. Videla je samo siluetu uz ogradu. Podigla je dlan iznad o?iju i za?mirila, poku?avaju?i da bolje vidi.

  On je ?ekao pravi trenutak. U glavi mu je, poput bubnja, tutnjalo ono ?to je nau?eno — Sila nije greh… Sila nije greh…

  Grom je prasnuo.

  Stari Mauser — u istom trenu.

  Osetila je sna?an udarac po sredini grudi. Zateturala se. Pogledala je, u neverici, ka terasi iznad koje se dizao tanak stub dima. Odmahnula je glavom kao da pokusava da odbaci neku upornu nezeljenu misao, a zatim se srucila na mestu.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road